Što je siguno sigurno je

U trenucima nežnosti
kada bi bila
sasvim sigurna
da neću pobesneti
jer je znala da sam
kao klonulo jagnje
kad sam u njenim rukama
otvarala bi dušu
govoreći mi
koliko je puta
imala priliku
da nadje zamenu za mene
ali joj se nije dalo
dok sam ja
kao vojnik pod zakletvom
ćutao
o svojim pustolovinama

Prihvatih je

Prihvatih je dušom svom
ponudih joj zaklon,dom

Prihvatih je golu bosu
sve što dadoh ona prosu

Uzalud mi narod pričo da je ona
prevarama raznim sklona

Ko za inat prihvatih je oberučke
Sad svet mrzim zbog te kučke

konkurs

Zatišje

Neke riječi koristimo lako... obično su beznačajne.

Neke riječi koristimo retko ili nikada... da sačuvamo ponos ili dostojanstvo ili nešto umišljeno i izmišljeno...

Posve je nezamislivo da ih kažemo, moglo bi se nebo srušiti na zemlju...

Nikako da vidimo koliko smo sićušni pod tim istim nebom. I nikako da vidimo koliko bi veliki bili kada bi nešto rekli.

Kada pogledamo unazad, kada pogledamo sve sitne gorčine zbog malih istina... ne vidim zašto ne bismo osjetili radost zbog neke velike istine.

Treba joj samo pogledati u oči. Samo podići svoj pogled, biće sasvim dovoljno.

p.s.napisala WIND

Aleksandra Petrović

Ogrlica

Nizem ogrlicu sećanja

gde nedostaje biser
ubacujem gužvicu mašte

niko sem mene ne zna razliku

i sama ću je uskoro
zaboraviti

Majakovski

Oblak u pantalonama

Prolog Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu, ko lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut, dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno, sit narugavši se, bezočan i ljut. Ja u duši nemam nijedne sede vlasi, ni staračke nežnosti nema u njoj! Svet sam zaglušio snagom svog glasa, dvadesetdvogodišnjak - idem, lepotan, svoj. Nežni! Vi ljubav stavljate na violinu. Na talambase je mećete, grube. A ne možete izvrnuti svoju kožurinu, tako da još svuda sve samih usana bude. Dođite u kafanu da se naučite - u haljini od batista prava, pristojna činovnica anđeoske lige. I koja usne spokojno prelistava, k'o kuvarica stranice svoje knjige. Ako hoćete, od mesa besan ću da režim - i ko nebo menjajući tonove - ako hoćete, biću besprekorno nežan, ne čovek, već - oblak u pantalonama!

Zdravlje iz časopisa

Danas sam nabasala na članak u nekom časopisu, nešto kao "10 načina da otkrijete da li imate opsesivno-kompulzivni poremećaj". Ispalo je da nemam nijedan od tih deset znakova, strašno razočarenje.

Naime, ja mislim da imam jedan...

Svake četiri godine, kada naši igraju na Svetskom nogometnom prvenstvu i daju gol meni srce poleti u grlo od sreće i do kraja utakmice ne smem da se pomaknem; pokvariću nešto i izgubićemo. Sva se ukočim ali nekako izdržim i na kraju sam umorna kao da sam s njima trčala po terenu.

Sramota je reći ali bilo mi je drago kada se zadnji put nismo plasirali, svaki put me zdravlja koštaju. Evropsko prvenstvo neću ni spominjati.

Dakle, imam povremeni opsesivno-kompulzivni poremećaj ali nije važno ni strašno.

Odoh sada do komšinice da joj saopštim da ona boluje od toga. Sigurna sam u to jer svake dve minute uzme telefon u ruku da proveri da li se nešto desilo u tih sto dvadeset sekundi.

Možda je bolje da ćutim, ona ne haje za nogomet i naljutiće se.

Često tako biva - ljudi ne vide trunčicu smešnog i odmah se uvrede. Ja ne znam da ćutim, hoću da se neko smeje samnom i pogrešim.

Ostaću kod kuće i smejati se u sebi. Kakva šteta, kada god hoću nešto da podelim nema nigde nikoga.

napisala:Wind

Pogled

Ima ljudi kojima je sve lako, sve prolazi kraj njih - oni vole samo sebe i ne obaziru se na druge.

Ima ljudi koji se obaziru na sve i zaborave na sebe.

Ovi drugi imaju malo radosti u zivotu. One su sitne, njihove, i nekako ih odrzavaju na povrsini. I misle u sebi kako je to nepravedno, imaju i oni pravo na nesto; te misli prigusuju, one samo ponekad izbiju pa se opet sakriju.

Neki dan sam slucajno prisustvovala necemu. Neki covjek je dobio pismo i odmah ga nestrpljivo otvorio. Prolazila sam tuda i nisam ga dobro ni videla; ne znam sta bese u pismu ali on rece naglas: "E, sada mogu i da umrem." I taj ton i glas mi privukose paznju jer on to rece tako vedro. I ne setih se da ga pogledam u lice, morale su to biti srecne oci, ali ne videh. Bila sam zaokupljena pismom, pitala se sta je bilo u njemu, sta je to procitao kada je to rekao, morala je to biti radost.

Pomislih kako smo svi postali toliko preplaseni da smo poceli sumnjati u sve. U sebe, u druge, u stvari koje se drugima desavaju a nama nikada i cime smo to zasluzili; pa zar i mi ne zasluzujemo mrvicu necega?

I ne znam da li je taj covek to pismo cekao ili je ono slucajno doslo, da li ce ga cuvati i da li je to uopste vazno u toj prici ali sada se pitam da li cu ja nekada dobiti takvo pismo.

Da li cu ja to reci? Isto tako vedro? Kada razmislim, mislim da bih to rekla jer u rukama bi mi bilo nesto vredno i nesto moje.

Naravno, trebate imati nekoga da vam nesto napise i posalje. A mozda slucajno dodje, ima takvih slucajnosti ali ne znam kome se desavaju. Mozda vreme ili nesto nekim slucajnim odabirom nadje bas mene i uruci mi tu dragocenost, nesto sto ce biti sacuvano i nedirnuto, svetlo i radosno. Mozda. Treba biti strpljiv.

Cekati. Verovati. Mozda.

napisala:Wind

preuzeto sa sajta: http://www.inter-caffe.com/

Uzalud

Uzalud su ti moje misli
jedino šetalište
a moje srce
sigurno prenoćište

Uzalud mladost
i nade protraćismo
sto godina se već
videli nismo

I zato stihove svoje
tiskam na papir beli
ne bi li se možda
u nekoj pesmi sreli

Selfi

Svi bi
da naprave selfi
sa poznatim piscem
glumcem ili sportistom
misleći
da će im tako lako skočiti numera
i da će tako na prečac postati poznate face
a niko ne bi
da se slika sa čistačima ulica
možda zbog sramote
il neke druge malogradjanske sujete
ko zna
kao da je nevažno
da l neko čisti smeće za nama
ili ne
kao da je higijena
nebitno lice naše naravi

Astma

Stari prijatelji su ponekad kao astma.Uprkos tome što nas često guše ne možemo da živimo bez njih.Zbog toga se često uželimo nekih novih,svežih i neiskvarenihMedjutim,ubrzo shvatamo da smo jedino takvi, u majčinoj utrobi

Једном-можда никад

Кад једном
можда никад
свет постане
боље место за живот
мирна оаза
за спокојне снове
Можда светом
тада неће владати
рестлови
једне давно изумрле врсте
чије ће  разлоге изумирања
научници упоређивати
са бескрупулозним ћудима
диносауруса
који још увек ведре и облаче
над политичком прашумом
наших живота

Željko J. Cesnak

SANJAO SAM

Sanjao sam da si ptica u lipovom mednom cvetu,

I da miris odnegovan sklapa tvoje vrele oči,

I da nudiš svoje telo u sledećem dugom letu,

I da vino s bedara ti ; na usne se moje toči.

Sanjao sam da si život sužen poput Carskih vila,

I da vrhom dodiruješ rascvetala hlebna žita,

I da živiš kao Sunce;radosna i sretna bila,

I da ćutiš kao ljubav,kad te neko za nju pita.

Sanjao sam da si izvor pružen poput dečje suze,

Otkinut od sitnog oka što veselo k meni gleda,

I da reči mi,poput breze,duž vrata sad tiho puze,

I da moje meko srce pretvaraš u komad leda.

Sanjao sam,ni sam ne znam,zašto me san budnog lomi,

I u nebo širom gledam,na tlu mi se i neživi,

Da me nosi vrtlog strasti u dubokoj slatkoj komi,

I da sanjam poput pene razbacan po morskoj rivi.

I da svud po meni gaziš i zajedno sa mnom sanjaš,

I osetiš kako krila u ljubavi strasti nose,

Na umorne setne oči mi dlanove tople stavljaš,

A na dušu igru srca i dodire kišne,bose.

Miodrag Nadlački

Требало је тридесет година да се " напише " ова књига ...и , Богу хвала , ево је ! Захваљујем " Банатском културном центру " , Радовану и Сенки који су од идеје до реализације одрадили цео посао ... захваљујем Зорану Чурлићу, Слободану Ристовићу, Радмили Живковић , Ђорђу Кубурићу , Горану Ибрајтеру ,Сави Степанову ,Нени Даковић који су својим текстовима допринели да , бар за тренутак , помислим како све ово има смисла !
Заинтересовани могу поручити књигу поузећем на - mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com цена - 500 дин . АУТОР

Aranžman

I ovu ću Novu
dočekati
Kao i mnoge
do sad
U kućnoj varijanti
Uz flašu dobrog vina
muziku sa ploča
I sa njom u mislima

Kažu

Kad dodaješ cepanice
U peć
Uvek stavljaj po dve
jer samo jedno drvo
teže sagoreva

Dragana Jovanović

Ljubavna oluja

Toplo je u srcu, ljubav srce greje,
Napolju oluja, krši, lomi, puca,
Ne smeta to meni da se gromko smejem
Samo kad je vrelo oko moga srca.

Nek' se kida granje od vetra jesenjeg,
Nek' briše po putu lišće koje pada,
Važno je da dušom još cveta bagrenje
I da mojim srcem i sad behar vlada.

Ljubavna oluja sada gradom vlada,
Svi su pored nekog, ko će da ih greje,
Pa šta onda briga kišu koja pada,
Dal' se vetar ljuti ili joj se smeje.

Pavica Veljović

Vodi me.
Gde ćeš?
Vodi me negde u neobično.

Gde ćeš?
Vodi me u nedodirljivo.

Gde ćeš?
Vodi me u beskrajno.

Gde ćeš?
Samo reci gde ćeš?

Vodi me!
Samo me vodi.

Gde?
U daleku Nedođiju
gde nas niko ne zna
da vrištimo
maslačku na uvo.

Kad sam imao

Kad sam imao dvaest leta
Nisam znao šta ću s njima
"Pamet mi je bila smetnja"
Sada kad zrelu pamet imam
Nemam više dvaest leta

Uzalud je

Da bilo kome kažem
da te se ne sećam
bila bi to laž godine
more laž stoleća