Prihvatih je

Prihvatih je dušom svom
ponudih joj zaklon,dom

Prihvatih je golu bosu
sve što dadoh ona prosu

Uzalud mi narod pričo da je ona
prevarama raznim sklona

Ko za inat prihvatih je oberučke
Sad svet mrzim zbog te kučke

Uzalud

Uzalud su ti moje misli
jedino šetalište
a moje srce
sigurno prenoćište

Uzalud mladost
i nade protraćismo
sto godina se već
videli nismo

I zato stihove svoje
tiskam na papir beli
ne bi li se možda
u nekoj pesmi sreli

Kad sam imao

Kad sam imao dvaest leta
Nisam znao šta ću s njima
"Pamet mi je bila smetnja"
Sada kad zrelu pamet imam
Nemam više dvaest leta

Uzalud je

Da bilo kome kažem
da te se ne sećam
bila bi to laž godine
more laž stoleća

Nije da nije

Nije mi što vreme leti
mogao bih se pomiriti sa tim
al mi je mrsko kada se setim
da i mi prolećemo sa njim

Želja

Kipi želja ispunjena tobom

I kao lava svud po duši kaplje

Mislio sam da će samo zbogom

Biti dosta da krenemo dalje

Mislio sam da samo treba otići

Tamo gde je lako opet svoj mir steći

Tamo gde nas prošlost nikad neće stići

A zaborav sve rane izleči

Al se želja ponekad pritaji

Kao žiška pod pepelom zapretena

Pa se javi kad nabreknu osećaji

i zapali album prepun uspomena

Nisu sve daljine kilometri

Nisu sve daljine kilometri
Ponekad je to mnogo dublje i više
Ponekad je to ljubav koja izvetri
I sve na gorko zamiriše

Ponekad je to samo korak mrava
Koji nam srce oglodje do kosti
Ali sve je zabadava
Kad nema želje da se on premosti

Jutro se često budi pre mene

Jutro se često budi pre mene
A mene pušta još malo da spavam
Jer zna kad probdim  noć u očima te žene
Da sam zbog toga mamuran ko košava

Još kad bi znalo kafu da mi skuva
Čemer gorku da mi dizne produva
Osmehom bi mu brda i dolove obuhvatio
A ram sunčevim zracima pozlatio

Ja više nisam onaj isti dečko

V.Iliću

Ja više nisam onaj isti dečko
Nekada prvi a sada poslednji u gradu
Koji je verovao da ćeš mu večno
grejati postelju i nadu

Sada sam jedan od onih likova
u sasvim neveseloj priči
beskućnik registrovan,tragač kvalifikovan
koji bezuspešno traži onu što bar malo na tebe liči

Poslušaj me

Ljubavi
Nemoj se nikada previše
Zadržavati
U mojoj glavi
Jer ventilacija ne radi
A i klima u njoj je labilna
I često zaudara
Tako da kad majstori dodju
Džaba će ti biti sve što imaš para
Jer popravka neće imati smisla
Zbog velikog kvara
I šta ćeš onda kad krenu vetrovi i kiše
Koga da zovem da interveniše
Ako ne uspeš na vreme
da se evakuišeš

Bronzir

Hoću kad skončam
Da me pobodete u zemlju
U stavu mirno
I da me odmah potom
Premažete bronzirom

Mislim samo na glavu
ruke
poprsje
Ne morate kukove
Kao što su nekada naše majke
Mazale nagorele čunkove

Tako će mi bar neko vreme
Bronzir
Sačuvati stari sjaj
A vama će moj spomenik
Ostati čisto fraj

Sećaš li se

Sećaš li se
Kad sam ti onomad
Pre jedno četrdeset godina
Prvi put rekao
Da te volim
Mislio sam
Da mi je tada srce bilo
Od pameti brže
Al oćeš vraga
Ti me osećaji
I dan danas
Sa istim žarom drže

Ti imaš sve što treba

Ti imaš sve što treba
Po mojoj skromnoj analizi
Da sprečiš da budem naspram neba
Nasadjen kao toranj u Pizi

Već da hodam svetom uspravno
I ne gledam čija su ramena viša
Pa i kao mrav,da budem mrav sa stavom
A ne strašni lav sa srcem miša

Ti imaš sve što na ovom svetu vredi
I pred čijim se moćima klanjam
Ti zbog koje svoj život sa snom poredim
Ti ,željo moja,o kojoj još uvek sanjam

Neba ima sasvim dovoljno

Ne boj te se
Ptice i skitnice
Beskućnici
Pesnici i sanjalice
Ne dajte da vas teskoba
Sputava u snovima
I letu
Jer neba će uvek biti
Sasvim dovoljno za sve
I na ovom
I na onom svetu

Budi uvek uz nju

Budi uvek uz svoju želju
Da joj se nadješ pri ruci
Jer šta će ona sama
Kad je presretnu vuci

Ili kad se nadje na muci
Bez podrške i bez nade
Za nju će i zrnce peska
Biti poput barikade

Zato joj ne daj da oseti
Da je sama i ostavljena
I da nigde nikoga nema
kao tikva bez korena

Dokaži joj da zna čija je
I da je štiti tvoja vera
Kad oseti da ti pripada
brda će da pomera

Dve pesme

Kad svi nekuda odu

Obično
Kada svi nekuda odu
Samo ti
U moje misli svratiš
Da mi društvo praviš
Da ne budem sam
Dok čekam da mi se vratiš

Optimizam

Optimizam je
Kada veruješ u stvari
U koje ne veruje niko
Čak ni lekari

I uvek ideš do kraja
Jer nikad pristati nećeš
Da budeš na spisku onih
koji nisu imali sreće

Makar sitan ko travka
Jurišaćeš protiv vukodlaka
Svestan da ipak
Sreća nije nebitna stavka

Da nije interneta

Kad bih ja obišao
Sve budžake sveta
Da nije interneta

Sinoć sam,recimo
za sat i petnaest minuta
Obišao
Zemljinu kuglu devet puta

Mada ima Boga mi
I godina cela
Da ne odoh
Do susednog sela

Orao

Često dok ga gledam
Kako carski nebesima plovi
I osećam da sam samo mrav
U očima njegovim

Meni ga ipak dodje žao
Osećajući  da nešto krije
Jer Bog je svima ponešto dao
A ponešto i nije

Kao što je i njemu dao
Da mu nebo bude i dvorac i hram
A on kao gospodar nebeski
Da leti večito sam 

Patriote

Vekovima kao vuci
Klali su nas Turci.
Potom su u švapske bube
Oštrile na nama zube.
Kao što i EU danas
Kruti pužu na nas.
Preživesmo razne gazde
Razne gazde i odmazde
A najviše tih stra'ota
Od svojijeh "patriota"

Lavirint

  

Ko jednom u tvoje oči zadje

Ponekad teško izlaz pronadje

Kao da na pragu očiju tvojih

Samo ulaz postoji