Majakovski

Oblak u pantalonama

Prolog Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu, ko lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut, dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno, sit narugavši se, bezočan i ljut. Ja u duši nemam nijedne sede vlasi, ni staračke nežnosti nema u njoj! Svet sam zaglušio snagom svog glasa, dvadesetdvogodišnjak - idem, lepotan, svoj. Nežni! Vi ljubav stavljate na violinu. Na talambase je mećete, grube. A ne možete izvrnuti svoju kožurinu, tako da još svuda sve samih usana bude. Dođite u kafanu da se naučite - u haljini od batista prava, pristojna činovnica anđeoske lige. I koja usne spokojno prelistava, k'o kuvarica stranice svoje knjige. Ako hoćete, od mesa besan ću da režim - i ko nebo menjajući tonove - ako hoćete, biću besprekorno nežan, ne čovek, već - oblak u pantalonama!