Sergej Jesenjin

Pevaj, pevaj

Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari prsti tvoji igraju i kruže. Zagrcnuh se u dimu i jari, moj poslednji i jedini druže. Nek ti oči na grivnu ne sleću, nit na svilu što blista beskrajno. Tražio sam u toj ženi sreću, a propast sam našao slučajno. Nisam znao da ljubav duboka - zaraza je, da je kuga… strela. Prišla je i zaklopljena oka banditu je pamet oduzela. Pevaj, druže, nek se vrate dani i negdašnje naše zore plam. Nek poljupcem ona druge hrani, preživelo đubre, divni šljam. Ah, zastani! Neću da je diram. Ah, zastani! Ne kunem je ja. Daj mi da ti o sebi zasviram na debeloj žici koja sja… Blista mojih dana kube jasno, u duši je još zlato starinsko. Mnoge cure štipao sam strasno, mnoge žene u uglu sam stisk’o. Na zemlji je još istina živa, opazih je i ja deč’jim okom: Ližu kučku dok joj se sok sliva svi psi redom, na juriš i skokom. Ljubomoran – zar da sam na tebe? Zar ovakvog da me snađe jad? Naš život je – postelja i ćebe naš je život – poljubac i pad. Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu: Kobni zamah – kobi će doneti … Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu … Nikad, druže, ja neću umreti.