Neven Milaković

Перова пјесма

Перу Перишићу

Ево ме, стари мој, у нашој кафани,
Сам, рањен животом, нема те за столом,
Људи око мене без пића пијани,
Ја отрежњен празном столицом и болом.

Па одмахнем руком, кренем да опсујем,
Што ми и најбољег друга, судбо, узе...
А онда: наздравље, Ликота, зачујем
И све се утопи у осмјех и сузе.

Зауставим јецај и подигнем чашу,
Прошаптим у браду: живио ми, брате,
Дај ону Перову пјесму, тамбурашу...
Марш на Дрину, дедер... то да ми свирате!

Он је отпутов`о до Херцеговине,
До роднога села, до вјечите куће,
Да га мало жал за завичајем мине...
Само ви свирајте, стари је то вук, чуће...

Знаће да то пјевам плачући због њега,
Он је бар умио схватити човјека,
Свирај ноћас, циго, за друга мојега
Што на бољем мјесту мој долазак чека.