Vladislav Petković DIS

МОЖДА СПАВА

Заборавио сам јутрос песму једну ја,

Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:

Да је чујем узалуд сам данас кушао,

Као да је песма била срећа моја сва.

Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,

И да земљи треба сунца, јутра и зоре;

Да у дану губе звезде беле одоре;

Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.

У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,

И у њему очи неке, небо нечије,

Неко лице, не знам какво, можда дечије,

Стару песму, старе звезде, неки стари дан.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:

Као да је сан ми цео био од пене,

Ил' те очи да су моја душа ван мене,

Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;

Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;

Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,

Што ме чудно по животу воде и гоне:

У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.

Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад

И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;

Њене очи, њено лице, њено пролеће

У сну видим, али не знам, што не видим сад.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,

И њен поглед што ме гледа као из цвећа,

Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,

Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,

Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;

Не знам место на ком живи или почива;

Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;

Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,

Изван ствари, илузија, изван живота,

И с њом спава, невиђена, њена лепота;

Можда живи и доћи ће после овог сна.

Можда спава са очима изван сваког зла