недеља, 08. новембар 2015.

Radmila Stanković



Hodač
Gledam te čoveče,ideš kroz život bosonog raširenih ruku.
U levom džepu nosiš
sve prošle živote i smrti,
u desnom džepu ti vera,
nada i ljubav ...Na čelu ti briga, tuga i nešto malo sreće
ostavili uspomene hlebova koje si kušao.
Hodaš bosonog i stisnutu šaku
guraš u desni džep,
levi nikada ne dotičeš ideš sa nadom i verom pogled ti ne luta, setan jei sija bez treptaja, uprt u skrivene linije puteljka,
skrivenih ćoškova Kao da već znaš šta te čeka.
Ideš čoveče bosonog kao da
putu kraja nigde nema.Stežeš u biću sve prevaziđene strahove, sve gorčine prošle
dok ne umru tu u duši,
sve dok se mir ne rodi u tebi.
Imaš senku za sobom, znaš
i kada nema Sunca ona je tu, ne možeš joj umaći.I dalje hodaš, kao da senke nema i uporno guraš ruku u desni džep,tamo gde nosiš Veru, Nadu i Ljubav ...

Нема коментара:

Постави коментар