Saša Mićković

ŽIŠKA POŽUDE

Postelja je vlažna, krv kapima kipti,
upletena tela, nadomak su transa,
sred napetih žila tečnost tek zalipti, 
iz prepetih poza nadire seansa!

I već smo postali nesagorne žiške,
koje se razbukte prilikom slatkoće.
Kao ponabrekle kajsijine kriške,
što sokove slasne sišući još hoće!

Uz jecaj i drhtaj, vibriramo strasno,
možda naš jek prene jutro gromoglasno!
Opušteni tihi, nakon providjenja,

postaćemo krišom sanjari što snatre,
i zora će zbrisat naše tračke vatre,
ostaćemo požar što sa iskrom jenja!