Јулијана Маринковик

                                                                              

SMRT DOLAZI NA DAN KAD NOĆ JE VEDRA

Moja baka

laka joj zemlja

imala je običaj

da grije ruke

nad mangalom

neobična toplina

dopirala je od sunca

prsti su joj

od bolesti bledjeli

ne znam zašto

i vatra se bojala

smrti

fijukala je

plamtjela

uvlačila se u zagrljaj

krila se od svih očiju

sve dok se nije sklupčala

u zmiju...