Danas sam nabasala na članak u nekom časopisu, nešto kao "10 načina da otkrijete da li imate opsesivno-kompulzivni poremećaj". Ispalo je da nemam nijedan od tih deset znakova, strašno razočarenje.
Naime, ja mislim da imam jedan...
Svake četiri godine, kada naši igraju na Svetskom nogometnom prvenstvu i daju gol meni srce poleti u grlo od sreće i do kraja utakmice ne smem da se pomaknem; pokvariću nešto i izgubićemo. Sva se ukočim ali nekako izdržim i na kraju sam umorna kao da sam s njima trčala po terenu.
Sramota je reći ali bilo mi je drago kada se zadnji put nismo plasirali, svaki put me zdravlja koštaju. Evropsko prvenstvo neću ni spominjati.
Dakle, imam povremeni opsesivno-kompulzivni poremećaj ali nije važno ni strašno.
Odoh sada do komšinice da joj saopštim da ona boluje od toga. Sigurna sam u to jer svake dve minute uzme telefon u ruku da proveri da li se nešto desilo u tih sto dvadeset sekundi.
Možda je bolje da ćutim, ona ne haje za nogomet i naljutiće se.
Često tako biva - ljudi ne vide trunčicu smešnog i odmah se uvrede. Ja ne znam da ćutim, hoću da se neko smeje samnom i pogrešim.
Ostaću kod kuće i smejati se u sebi. Kakva šteta, kada god hoću nešto da podelim nema nigde nikoga.
napisala:Wind
Нема коментара:
Постави коментар